Om ¿ak prkosi vetru
Iako su leto i raspust na pomolu ipak se u Lininoj du¿i skriva jedna velika tuga. U danänje vreme gotovo da niko vi¿e ne pi¿e pisma ali devoj¿ica sa vojvodjanskog saläa i njena baka Irma koja ¿ivi u Australiji ih svakodnevno razmenjuju. Niko ne razume kakva je to neraskidiva veza izmedju njih dve kada se ve¿ godinama svakodnevno i neumorno dopisuju. Zar ne bi bilo jednostavnije i br¿e poslati poruku ili pismo putem emaila ili se ¿uti telefonom? Ali za baku i unuku to ne dolazi u obzir jer ni¿ta ne mo¿e zameniti pismo zape¿äeno u koverti. U tom pismu su utkani uzbudjeno i¿¿ekivanje i ustreptalost dok se ono ne otvori, egzoti¿na ¿arena markica i razmazani crni pe¿at koji ukazuju na ogromnu razdaljinu koja ih deli, miris ko¿e koji se jo¿ uvek ose¿a na hartiji, poneka suza koja je mo¿da kanula i razmazala hekti¿no ispisane redove i naposletku re¿i koje verno i upe¿atljivo prenose ose¿aje pisca. A ¿ta se sve de¿ava tamo u dalekoj Australiji, to ona svakog dana ¿ita svom drugaru, sträilu za ptice po imenu ¿ak. Pisma verno opisuju tajanstvenog de¿aka Kou, pripadnika aborid¿ina koji je stigao iz unutränjosti Australije ¿ak iz okoline planine Uluru pa im se ¿ini kao da ga oduvek poznaju. Niko od njih ni ne sluti da upravo ta pisma prepuna ose¿anja poseduju ¿arobne mo¿i koje ¿e se zätitni¿ki nadviti nad njima kod prve pogibeljne opasnosti.
Vis mer